Грађани Босилеграда умиру од глади, а њихова тела развлаче мишеви

Због чињенице да у Босилеграду људи умиру од глади, ми дане проводимо на терену, обилазећи најудаљенија места. Чекају нас гладни, болесни, уплакани, ратни ветерани сами са дивљим животињама. Радују нам се, љубе руке и плачу од среће када нас виде, моле да останемо јер их нико никад није посетио.
96-годишња бака без икаквих примања живи сама на 40км од Босилеграда, Станка и Иван такође без икаквих примања једва преживљавају на врх брда, ратног ветерана због којег смо прелазили преко брда нисмо пронашли, али видевши његову кућу закључили смо да и он живи попут људи у прашуми, те смо му мало хране окачили на старом дрвету поред куће. Веља, са мајком, оцем и братом, на врху планине, преживљава од непуних 9000 социјалне помоћи, 4 чланова – 9000 месечно. Шлогирана Светлана цео дан проводи у кревету, купатило немају, па је син купа у кориту “знате ли да са сузе се купам, он ме купа а ја плачем” кроз сузе нам каже Светлана. Обишли смо и сестре Петков, које живе од 8000 динара месечно, трогодишњег непокретног Јакова, баку Станку која је цео живот провела у мраку, а притом нема никаква примања. Посетили смо и ментално оболеле брата (учесника рата) и сестру, они су осуђени да се тако немоћни старају сами и себи. У њиховој трошној кућици, пронашли смо покварену и устајалу храну, почистили и наставили свој пут. Дошли смо и до Станче коме ке једини пријатељ пас, до самохраног оца Ивана који на врх брда чува петогодишњег сина без икаквих примања. У повратку, на путу нас је сачекала жена у сузама, молећи за инвалидска колица, која су им прекопотребна али их они годинама нису добили. Веровали или не, пронашли смо и два брата који живе у контејнере, можемо у буквалном смислу рећи контејнери, а њихове овце чувају испод најлона. Сачекала нас је и уплакана Мирјана, сама са својим сузама, ратни ветеран коме је одузета земља да би примао социјалну помоћ 8000 динара и то 9 месеци у години. Ту су и Бака Станка и Станиша, бака која моли и куми уз речи “ће умремо гладни, немамо ништа нигде, Станиша се разболе, нема кој да ни јави на државу, гладни ће умремо”. Да ли је бака Станка морала да дочека 80 година да би добила лампу и трачак светлости у “кући”? Да ли Станка и Станиша треба да умиру од глади, без икаквих примања и прекопотребне медицинске неге? Да ли сви горе наведени људи треба да прођу попут жене за коју нико није знао да је умрла, те су јој мишеви појели тело? Нема путева, шта остане од 7-8000 динара социјалне помоћи, кад људи плате превоз хране по 4-5000? Њима остане 3000 динара за месец дана, а шта остане онима који немају никаква примања? Ништа.
Посетили смо још много породица на рубу пропасти, хранили животиње и пролазнике, и да,нећемо одустати!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.