Туга и бол у дому породице Стојановић: Након смрти оца, Борис и Драгана остају сами у борби за опстанак

Породица Стојановић пролази кроз најтеже тренутке свог живота након изненадног губитка оца, који је био стуб њиховог дома. Борис и његова мајка Драгана сада су остали сами, суочени са свакодневном борбом за преживљавање у старој, трошној кући која нема ни основне услове за живот – без воде, без сигурности.

Борис, дечак са превише туге за своје године, дели своје једноставне, али дирљиве жеље: “Немам другаре, немам ништа. Волео бих да покосим траву, да очистим, башту да имам.” Ове речи откривају његову тиху чежњу за обичним детињством, за нормалним животом који му је толико далеко.

Сами, у свету који је за њих постао суров и неправедан, Борис и Драгана траже наду у заједници, верујући да ће им неко пружити руку у овом тренутку када су најрањивији. Њихова прича је позив свима нама да не заборавимо оне који су остали сами у својој тихој борби, с надом да заједно можемо донети светло у њихов дом.