Изградили смо кућу породици Мачковић из Љутова код Суботице
Породица Мачковић из Љутова код Суботице, која је годинама живела у трошној кући без прозора, без воде, без струје, без основних услова за живот, коначно је добила нови кров над главом.
У породици има шесторо деце, троје од њих са посебним потребама. Марија и Силвија, девојчице које су прошле кроз суровост света. Исмеване, одбачене, малтретиране само зато што су другачије. Само зато што нису биле по мери оних који су им се смејали. Ове девојчице, те младе душе које су сви одбацили, исмевали, повредивали, носиле су терет који ниједно дете не би смело да носи. Само зато што су другачије. Само зато што се не уклапају у калупе овог суровог света. Малолетне, а већ су прошле кроз пакао одбацивања, кроз хладноћу туђих погледа и отровне речи које остају заувек.
Знате ли како изгледа дете које не воли себе? Биле су то Силвана и Марија. Деца су им се смејала. Нису хтеле да друге маме пусте своју децу да се играју са њима. Звали су их свакако. Ружно. И сви су ћутали. Јер лакше је окренути главу него рећи: „Доста је“. Силвана је једном упитала: „Зашто се сви смеју када нас виде?“ Замислите то питање. Замислите дете које верује да није достојно ничијег осмеха, осим подругљивог. Њих двоје нису били безбрижни. Зато што нису имали. Зато што су другачије. А највише је болело што нико није стао. Нико није рекао: „Доста је“. „Није дете криво што нема. Да ли заиста треба да учимо децу да се ругају уместо да помажу? Реч боли више од камена. Исмевање оставља ожиљке који се не виде, али које дете носи до краја живота. То су ожиљци који убијају детињство. Али нисмо дошли само да градимо кућу. Дошли смо да створимо свет у коме нема места за ругање. Учимо децу да се човек не мери по одећи, већ по души. То пријатељство не бира богатство, већ срце. И знате шта? Деца су разумела. Брже од одраслих. Јер деца нису зла, они само уче оно што им покажемо. Данас, Силвана и Марија имају кога да позову када желе да се играју. Имају друштво. Имају подршку. Имају смех. И по први пут, имају себе. По први пут верују да су вредни. Зато што јесу. И увек су били. Само нико није застао да их види. Зато, молим вас, Научите своју децу да некада не исмевају. Да никада не гледају са висине. Јер оно што је вама „смешно“, некоме је цео свет у рушевинама. Силвана и Марија су наши хероји. Не зато што су преживели подсмех. Већ зато што су, упркос свему, остале нежне. И сада, сијају. Заслужено.
У наставку погледајте видео прилог:
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
РАЧУНИ ЗА ДОНАЦИЈЕ:
Динарски рачун – Рајфајзен банка:
265-4110310002301-18
Прималац: Фондација „Тамара Мисирлић“
Сврха уплате: Донација
Девизни рачун – Рајфајзен банка:
RS35265100000113328740
SWIFT/BIC: RZBSRSBG
Динарски рачун – Банка Поштанска штедионица:
200-3453980101008-90
Прималац: Фондација „Тамара Мисирлић“
Сврха уплате: Донација
Девизни рачун – Банка Поштанска штедионица:
RS35200345398010198860
SWIFT/BIC: SBPORSBG
PayPal:
fondacijatamaram@gmail.com
Онлајн донације:
Кликните овде да донирате
СМС ДОНАЦИЈА:
Пошаљите 1 на 5800
Цена поруке је 200 динара.
Хвала на подршци!